Трагично и недужно страдалим Варваринцима у НАТО бомбардовању 30. маја 1999. године поред спомен обележја крај Велике Мораве, одржан је помен и положени су венци. Тог дана страдало је десет недужних цивила, а тридесетак је рањено. Авиони НАТО-а бомбардовали су мост у Варварину 30. маја 1999. године у два наврата. Била је недеља, пијачни дан и православани празник Свете Тројице. Према насумичним проценама, на пијаци, близу моста, било је око хиљаду људи. Дотадашњи мирис липа, по коме је ова питома српска варошица позната и пријатни пролећни празнични дан заменио је мирис недужно проливене крви, грађана, цивила, деце.

Године пролазе, али бол и сећања не бледе. Посебно се врате на овај дан. Сета на лицима окупљених Варваринаца је видна. Породице, пријатељи и родбина недужно страдалих своју бол носе како најбоље умеју и знају. Али нико не заборавља. Чини се ни Велика Морава. Хук ове јаке и ћудљиве реке ових дана је јачи. Међу убијеним цивилима била је и петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица математичке гимназије у Београду која је била и најуспешнији ученик у досадашњој историји Варварина. Док је служио литургију у цркви Успенија Пресвете Богородице и потрчао да помогне парохијанима, страдао је и свештеник Миливоје Ћирић. На мосту су страдали и Милан Савић, Војкан Станковић, Тола Апостоловић из Варварина, Зоран Маринковић, Стојан Ристић и Драгослав Терзић из Села Варварин, Ратобор Симоновић и Ружица Симоновић из Доњег Катуна.

На спомен обележју, након помена недужним жртвама и полагања венаца, пригодни говор одржала је председница општине Варварин, др Виолета Лутовац Ђурђевић, а обележавању 24. годишњице злочина у Варварину присуствовали су и државни секретар у Министарству унутрашњих послова, Жељко Бркић и делегација Министарства одбране.

“Тај горки 30. мај 1999. године Света Тројица, недеља, препуна варошица људи, Сунце и онда прасак бомбе. Тренутак тишине, коју парају јецаји повређених. Да се историјска мисао освести потребно је бити само човек, а човек има знање сећање, емоцију, емпатију и кад год се над нашим народом надвије црни барјак, човек мора да се саосећа и да туђу патњу прими као своју личну. Сведоци смо немилих догађаји у прошлости, али у садашњости као да смо судбински предодређени за патњу и бројна су нам рањива места, а као што нас велики Шантић рече: “Мене све ране мога рода боле, у мени цвиле душе милиона, у нама мора постојати снага којом се осети патња, патња из које измиче и утеха”. Исконска борба добра и зла матрица које ставља на пробу све народе овога света, силе рушитеља не смеју бити јаче од силе градитеља и од снаге праштања не постоји зло толико велико и толико јако да може поразити дух једног народа. За сваку годишњицу наглашавамо да су све преживеле муке наше горко наслеђе и управо та “чаша жучи” помаже нам да изградимо мерила по којима процењујемо свет. Заборава не сме бити, за наше страдалнике увек ће бити места у нашим сећањима, а трудићемо се да поколења које долазе јасно разликују добро од зла и да заувек освесте став да анђели који бацају бомбе никако не могу бити “милосрдни” анђели”, рекла је председница општине Варварин др Виолета Лутовац Ђурђевић.

Државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић је окупљенима поред моста, на спомен обележје недужно страдалим цивилима, поручио и да се овог 30. маја сећамо, или чувамо сећање на невино страдале жртве за време НАТО агресије на овоме месту.

По завршетку пригодног програма и говора, традиционално, венац је у Велику Мораву бацио ђак генерације Средње школе Варварин, Стефан Јосифов. На спомен обележје на обали Велике Мораве цвеће и венце су положиле породице страдалих, државни секретари у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Антић и у Министарству унутрашњих послова Жељко Бркић, делегација Министарства одбране, припадници Војске Србије – команда Крушевачког гарнизона, делегације градова и општина из Расинског округа, делегација СУБНОР-а, као и представници школа, предузећа, установа, политичких странака, удружења…

Извор: Темнић.Инфо